Grend slem u Melburnu ušao je u završnu, drugu nedelju. I stvari se poprilično čiste, voda se razbistrila, na površini su samo najbolji.

Zoran KecmanIzvor: B92

Foto: Profimedia

Foto: Profimedia

Ulazimo u mečeve koje će nam suziti krug favorita na broj prstiju jedne ruke i posle čega će se sa mnogo više sigurnosti moći prognozirati novi šampioni.

Novi, jer tamo nema prošlogodišnjih laureata, Novaka Đokovića i Naomi Osake. Prvog iz poznatih razloga, a Japanka je rano eliminisana.

Izbori za novog “predsednika” raspisani su dakle još onog trenutka kada je tročlano veće Federalnog suda u Melburnu presudilo da je deportacija Novaka Đokovića bila u skladu sa zakonom. I to je barem jasno, iako iz Melburna još stigne po koji eho desetnodnevne sage koja će imati jake reperkusije u nastavku sezone.

Recimo, Boris Beker ne zna šta je trenutno u mislima Novaka Đokovića, a siguran sam da bi dao sve da zna na koju će stranu.

Dali bi mnogi i sada, u trenucima dok ovo čitaju, jer će posle ovog dvonedeljnog razigravanja sezone na australijskom tlu, svet opet neizbežno otvoriti stranicu na kojoj je ime Novaka Đokovića.

To nas dovodi do toga da ozbiljno porazmislimo o ličnostima, o karakterima u svetu tenisa. Ko su danas istinske ličnosti, po čemu se i čime razdvajaju u odnosu na ostale?

Tenis je oduvek bio prožet fenomenalnim karakterima, uzbudljivim životnim pričama, a teniski tereni bili su i jesu i dalje samo savršeni amfiteatri, u kojima se uživalo i uživa u vrhuncima njihove sportske i lične drame.

Tolike knjige su ispisane o karakterima koji su dizali na noge sve na stadionima, koji su svojim izjavama dizali prašinu i pošto bi odavno odložili reket i loptice, a o nekima se priča i danas, zavisi samo u kom kontekstu.

Foto: Profimedia

Foto: Profimedia

Teniski svet neprekidno evoliura, traži svoju ekstazu, traži savršenu putanju kako bi uvek ostao specifičan, autentičan, magnetičan za široke narodne mase. I to je i dobro, i razumljivo.

Ipak, Beker ne zna da li će se Novak vakcinisati ili neće? Iako je ceo svet, još jednom mogao da vidi na delu šta znači kada igrač ima snažan karakter, kada se bori za svoje principe i kada drži do svojih stavova i telesne autonomije.

Zar se na teniskom zapadu nisu lomila tolika koplja oko mnogih stavova i mišljenja Novaka Đokovića, da im ni dalje nije jasno da, koliko god se trudili da mu pomere centar ravnoteže, on će i dalje ostati fokusiran na jedno – da mu bude dobro, kako da pomogne drugima i kako da u svemu tome ostvari svoje sportske ciljeve.

Novakova misija u Melburnu, otvorila je mnoga druga pitanja, koja nemaju direktne veze sa tenisom, ali imaju i te kako sa našim životima, ljudskim pravima, ogolila nam je do tančina licemernost sveta u kom nas ubeđuju da je sve u redu i da ima ko da brine o nama, samo treba da se odreknemo svojih prava na slobodno mišljenje, jer ako ga imamo, kao Novak, onda može da se dogodi da nam, recimo, neko zabrani da uđemo u njegovu zemlju.

Sve usputne tačke drame sa vizom, sudovima, pritvorom, tu su da prikriju suštinu prljavih ciljeva moćnika, koji će svojim političkim meandrima, ako treba, zaobići i slovo zakona i dovesti ceo svet u stanje zabune. Cilj opravdava sredstvo, tako kažu.

Čak ni jednom takvom ekscentriku, kakav je oduvek bio Džon Mekinro, nisu jasni principi po kojima je Novak oteran iz Melburna, ali sve to sad je nevažno, jer znamo da će prave ličnosti uvek stajati uspravno i na kiši i na vetru i po suncu.

Foto: Profimedia

Foto: Profimedia

Još jedan genijalan karakter imamo u vidu Danila Medvedeva. Rus ima tu neverovatnu emotivnu taktilnost, lako ga je isterati sa koloseka tokom meča, ali i pored toga ima tu stabilnost da sve to prebrodi i istera meč do kraja, kao danas protiv Maksima Kresija.

Nije se Danil upleo u džunglu veoma efikasne servis-volej igre Kresija, mada mu je zadao ozbiljnu glavobolju.

Bilo je zanimljivo posmatrati te crtice, kada Maksim odlazi po peškir, lagano, kao da tek kreće na pijacu, po krompire.

I eksploziju Rusa koji je našao zamerku na to, jer bože moj, “on ima vremena za sve, a ja ni da odem…” Na malu nuždu, da kažemo to po bontonu.

Danil se iz svoje mušičavosti brzo izvadi, uvek je, kao onomad protiv Kirjosa, spreman sve da izvrne u vic, na šalu, da tako pridobije masu na tribinama. Naučio je mnogo iz prošlih grešaka, njegov kompjuterski mozak savršeno je proračunao sve moguće aspekte daljeg komplikovanja odnosa sa publikom, protivnicima i sudijom, te uvek nalazi brz izlaz.

Foto: Profimedia

Foto: Profimedia

Stefanos Cicipas, opet, pokazuje drugačiji boju karaktera – kod njega je više neke unutrašnje, pritajene griže, ljutnje na sebe, frustracije se ispoljavaju, kao često kod Novaka Đokovića u besnom udaranju po loptici koje šalje daleko na tribine.

On deluje kao da ne može bez trenerskog poštapanja, bez po kojeg signala oca sa tribina, što opet otkriva onu stranu njegove nesigurnosti, nepoverenja u sebe, što ga, vidimo već, i dalje košta toga da ima nulu na kontu grend slem titula. Uz određenu aromu dečije ljutnje i neobjašnjive arogancije, koje često ne budu pošteđeni ni novinari kada se suoči sa njima.

Sve je to u redu i sve je apsolutno razumljivo, jer tenis je dvostruka igra – sa protivnikom i protiv svojih, unutrašnjih demona.

Cicipas je baš protiv Tejora Frica pokazao intenzivnost iste, ali i kao neko ko voli da je u centru drame. Tako, tako grčki…

Foto: Profimedia

Foto: Profimedia

Ali šta o ličnostima kaže jedan po svemu specifičan igrač, kakav je Nik Kirjos?

Tenis je u prošlosti uradio prilično jadan posao kada je reč o prihvatanju ličnosti. Reklamirali su u protekloj dekadi trojicu igrača i sada su ostali zarobljeni u tome, pa su pokušali da gurnu na scenu nekog od Nekst Gen momaka. Neki od njih su stvarno uzbudljivi, kao dvojica Kanađana, mislim da oni mogu da naprave zaista posebne stvari u sportu. Ipak, tenis se mučio da prihvati različite ličnosti, kada ljudi žele da budu drugačiji. Poput Tanasija Kokinakisa – kada ga gledam u singlu, prilepim se za TV, bez obzira da li dobija ili gubi, radi se o tome kako on to radi. Tenis mora da prigrli više ljudi“, jasan ke Nik.

I tu je apsolutno u pravu. Bez obzira što je tačno da se planeta tenis u proteklih deset i više godina stvarno vrtela oko velike trojke, tačno je i da je svet oduvek imao razumevanja za Federera ili Nadala, ali nikako za Novaka Đokovića, koji se svojom pojavom odvajao od njih i koji je uspeo da ih posle početnih poraza sustigne i prestigne.

Taj kanadski šmek, koji ove godine Melburnu daju Denis Šapovalov i Feliks Ože-Alijasim, zaista je osvežavajući tonik u ovom australijskom letu i pokazuje koliko se naporan rad jedne teniske federacije na kraju isplati.

Kanađani su u poslednjih 15 godina uradili mnogo kako bi razvili bazu, privukli mnoge u tu zemlju i sada su u Melburnu popularni kao nekad Šveđani, sa Jaridom, Edbergom, Vilanderom, igrača zemlje koje posle velikog talasa uspeha osamdesetih i devedesetih, više nema na teniskoj mapi.

Foto: Profimedia

Foto: Profimedia

Upornost karaktera dolazi do izražaja i kada neko, poput Francuskinje Aliz Korne, tek iz 63. pokušaja dođe do četvrtfinala, u tepsija uslovima, kada pritom pobedi bivšu broj jedan kao što je Simona Halep, koja je do danas delovala besprekorno na terenu. I kako onda da kod nje, ili Ige Švjontek, svejedno, ne potekne reka suza radosnica?

U sklopu ove priče o karakterima Melburna, savršeno se uklapa i primer Amerikanke Džesike Pegule, koja je drugu godinu zaredom u četvrtfinalu.

Ne zbog toga što je ova devojka posle pobede nad Marijom Sakari u nedelju bogatija za nekih pola miliona dolara i što sada ide na broj jedan, Ešli Barti.

Već zbog toga što to razbija mit o lenjim milionerima!

Pegula je najbogatija devojka u svetu tenisa, prosto jer je naslednica 4,3 milijarde evra, od njenog oca, Terensa, koji je 522. najbogatiji čovek sveta i koji je do tog bogatstva stigao poslujući u gasnoj industriji.

I eto upravo taj podatak ne smeta Džesiki da u surovom svetu tenisa krči sebi put, bez obzira na ogoromno bogatstvo i činjenicu da ona ima više novca nego neke države.

Devojka je bukvalno jača i od jednog Fidžija, čiji je bruto godišnji prihod za 2020. iznosio 3,85 milijardi evra!

Ali ima volju i želju da pobeđuje. Na terenu, sa reketom u rukama. Nije na Maldivima, a mogla bi da bude. I zato, veliki aplauz i za Džesiku.

Ostaje nam, eto, da vidimo, ko će od svih tih karaktera imati tu sreću da se iz Melburna, kući, vrati sa peharima.

Jer spoj karaktera i sporstke veštine, daje vrhunske šampione.

A Bogu hvala, toga tenisu nikada nije nedostajalo.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.

By Iva

Iva Stričak is the main author and chief editor at gamedealers.net. She’s the main engine and the glue that holds this group of experienced writers and gambling aficionados all together.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.