МОЈ ЖИВОТ У ИНОСТРАНСТВУ
Један Бугарин, братко Весо понудио ми је помоћ. На његов наговор једно вече смо одшетали до Харлема, где су се сваког викенда у напуштеном затвору одржавале туче голим шакама за паре. „Ти си Љубо поголем, уплашиће се чим те виде. Биће долара за обојицу, пола мени, пола теби”.

(ЕПА ЕФЕ – Џ.С.)

Поред „моје воћке” у  Колумбас парку понекад набасам на земљака Љубу Људину. Обрадујемо се један другом к’о род рођеном. После свих година у овом граду тачно знам где могу срести земљаке попут Љубе. Сваки од њих има свој свој коридор патролирања, рејон оперисања, клупу у парку, степениште испред неке од многобројних њујоршких цркава, парче картона на поду поред доњих степеница Пен станице, намонтирану „собицу” на потпорном стубу неког моста, вешто забаракадирани кутак у жбуњу Централ парка ил’ „нешто” на последњој метро станици Јамајка у Квинсу…

Петак, само што је прошла поноћ. Наслоњен на дивљу воћку у Колумбас парку Љуба ми прича своју животну муку по ко зна који пут. Ретко га прекидам, слушам к’о да је први јер знам да ријеч данима није прозборио. Нити има коме, нити жели.

Сав се некако тресе и крије поглед. На његовом мршавом дугом лицу сваки дан у туђини је записан и угравиран. Испод левог ока траг неког немилог догађаја. У доњој вилици му фали неколико зуба. По великом носу се види да је наше горе лист.

(ЕПА ЕФЕ – Џ.Л.)

На једно око стално жмирка, док га трља прљавим дланом у нади да ће прогледати. Из другог избија нека доброта к’о из невиног дјетета. Одијело на њему виси, неопрано месецима. Ал’ нама не смета.

„Надимак су ми дали чим сам се родио“, крену Љуба.

Не пијемо ништа. Имамо једну „вест поинт” цигару. Чувамо је за касније, да поделимо.

„Кад су ме видели големог рекли су види људине. И тако остадох Љубо Људина до данашњег дана. У мом селу био сам виши за главу од највишег до себе, Илије Рољана. Плашили су ме се многи без разлога.

(Пиксабеј)

Никад никог нисам ударио први. А кад год је сеоски фудбалски тим иш’о на гостовање у шокачко село поред ријеке Саве да се туче долазили су кући по мене, водили са њиве и усред жетве.

Последњи сам улазио а први излазио из аута“, прича Људина без предаха. И поставља и одговара на питања.

„И није ми све у животу ишло как’ треба. Никако нисам мог’о наћи себи цуру. Највише у селу су ми једва до рамена допирале. Све до једног судбоносног поподнева. Већ су била почела ратна пушкарања у крају. Комшије су се клонили једни других. Једино преостало место где смо се сретали и трговали ситном стоком, била је пијаца.

Тамо сам спазио цуру округлог лица у широкој црној шокачкој сукњи. Најлепшу коју сам икад’ видио. И знао сам одма’, да је за мене створена“.

„Како болан, па није била наша“, прекинух га на тренутак?

„Била је љепша од свих наших“.

„И шта си јој рек’о“?

„Бићеш моја ил Божија“!

„А она, шта ти је одговорила“?

„Мани ме се човјече, ја се никад’ удават’ нећу“.

„Нећу ни ја два пут’ женит’. С тобом и никад више.

Против наше љубави су били сви. Због проклете вјере. А и рат се био надвио к’о црни облак. Следећег петка сам је поново видио на истом мјесту. Пре тога сам се распит’о за њено име, кућу, фамилију…

Кад никог није било близу шапнуо сам јој: `Анице вечерас кад се угасе свјетла буди спремна. Два пут’ ћу покуцат’ на твој прозор`. И тако је било. Кришом сам је укр’о од њених и довео кући.

(ЕПА ЕФЕ – С.Г.)

Сутрадан сам пост’о народни непријатељ за комшије. Ми ратујемо против усташа а нас Љуба жени Шокицу, говорили су неки. Аницу сам волио више и од себе. Њени округли и румени образи су ми били милији од свега. Ал’ ђаво не спава, не да мира.

После неколико мјесеци мојој Аници је изненада позлило. Осам километара сам је носио на рукама до најближе болнице. Операција на слијепом цријеву је безболно прошла. Испред врата чекао сам је све вријеме. Сутрадан сам испек’о прасе и однио доктору. Нисам јој дао да устане из кревета седам дана, превиј’о јој рану, пек’о палачинке…

Испуњавао све жеље, до последње. А да сам мог’о и звијезду с неба би’ јој скин’о. И кад се моја Аница скоро опоравила, стала на ноге, изненада је добила температуру. На путу до болнице је издахнула. Доктори су пронашли заборављено парче вате у њеној рани.

Са двије бомбе сам отишао до болнице, ријешен да их побијем све. Неколико полицајаца ме је савладало. Послије тога ми се није више живјело. Желио сам да побјегнем било гдје, што даље то боље.

Преко УНПРОФОР-а чланови мјешовитих бракова су добијали визе за Америку лакше од других. Са Аничином сликом у џепу и нешто уштеђевине кренуо сам у бијели свијет. И ево ме овде“.

„Како си се снаш’о у бијелом свијету?

„Никако. Мука голема, не питај. Без игдје икога, знања језика дан дуг к’о година. Једино друштво ми је правила Аничина слика. Од мале социјалне помоћи једва сам крај с крајем састављ’о. Дан, два радим на црно па десет петн’ест згубидарим. Дошло ми да се чекићем ударам по тинтари неби л’ нешто сконт’о.

Један Бугарин, братко Весо, ми је понудио помоћ. На његов наговор једно вече смо одшетали до Харлема. У напуштеном затвору негдје око сто двадесет прве улице, одма’ после великог парка с лијеве стране, сваког викенда одржавале су се туче голим шакама за паре.

Каже ми братко, ти си Љубо поголем, уплашиће се чим те виде. Биће долара за обојицу, пола мени, пола теби. Ајд’ реко себи, то ти је Љубо једина шанса да се опоравиш. За ништа друго и ниси. Свако мало дуж пута смо застајали да би ми братко показ’о како да нокаутирам противника. Каже, замениш ногом па руком закуцаш…

(Пиксабеј)

Веса ми је био тренер, преводилац, благајник, бирао противнике, свађ’о се са судијама, чувао ствари. Све.

„Кол’ко их је било“?

„Пуно, к’о пљеве. И навијача и тучароша. Осим црнаца из Харлема било је и Мексиканаца, Кинеза, један Африканац кога смо братко и ја звали Кунта Кинте. У средини велике просторије, без прозора и врата, висила је сијалица. Није било столица за седење. Између четири канте за смеће био је ринг.

На прљавом линолеума видели су се трагови крви. Сви су се гурали да буду што близе, а понекад и ногу потурали да помогну свом. Са дебелим ланцима око врата, неки типови су правили ред и стално се нешто домунђавали.

Пред почетак сваке туче организовали су клађење, к’о на борби пијетлова у мом селу. Иако сам био највећи, нико није стављ’о доларе на мене. Једино Весо. Побједнику је припадало два долара. Није пуно, ал’ се могло купити две конзерве хране,  јест’ два дана“.

„И јеси л’ неког побиједио, нокаутир’о по братковом рецепту?

„Само једног. И то мученик се оклизнуо па ми није било тешко да га докусурим. Братко Весо трци около и виче главата, главата…

Ништа га нисам разумио, само сам глед’о како да сачувам живу главу. Ниједан ударац ме није промашио. А и судије су мало помагале, пуштале једног на кварно да удари први. После ти није било спаса. Кад ми се лијево око затворило прест’о сам да идем“.

„А братко Бугарин“?

„Наљутио се на мене јер је сву уштеђевину изгубио на клађењу, и нешто без трага“.

Прич’о би Љуба Људина још дуго да му се здраво око није напунило сузом.

„Кад’ ћемо у завичај“, прекидох га да промијеним тему?

„Нећу кући. Тамо ме не чека нико. Нема моје Анице“.

„Анеее!“, проломио се вапај Колумбас парком у глуво доба дана, далеко од завичаја.

Марко Смиљић, Њујорк

(New York, my dear enemy).

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика 
 
 

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

By Iva

Iva Stričak is the main author and chief editor at gamedealers.net. She’s the main engine and the glue that holds this group of experienced writers and gambling aficionados all together.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.