• Марк Алисон
  • ББЦ Култура

Бонд и Битлси

Аутор фотографије, Emmanuel Lafont

„Сексуални однос је започет/деветстошездесеттреће…/између краја Четерли забране/и првог албума Битлса“.

Тако је писао Филип Ларкин у песми Анус Мирабилис (Annus Mirabilis) из 1967, описујући трансформацију британског друштва током раних 1960-их година.

Био је то само почетак ослобађајуће културне револуције која ће напослетку запљуснути цео свет, све са „раскалашним“ Лондоном на самом њеном изворишту.

Пири Халаз, дописница магазина Тајм, успела је да на живописан начин дочара атмосферу:

„У деценији у којој је забележена доминација младих, Лондон је процветао… Градом владају цуре и Битлси, све бруји од малих аутомобила и ТВ звезда и пулсирајућих вена препуних узбуђења“, написала је она у априлу 1966.

„Лондон није себичан, он извози представе, филмове, моду и све стилове и све своје људе“.

Главну улогу у овој ери најновијих културних извозних производа играли су музика Битлса и филмови о Џејмсу Бонду.

Ова два огромна културна феномена ће помоћи редефинисању Британије и „британства“ за пријемчиву глобалну публику.

Рођени су, веровали или не, истог дана – 5. октобра 1962. – објављивањем првог сингла Битлса (Love Me Do) и премијером првог филма о Џејмсу Бонду (Доктор Но).

Ова случајност је прошла потпуно незапажено у то време, али свет у којем живимо и дан данас ужива у накнадним потресима.

Баш као што је написао Ијан Мекдоналд у књизи Револуција у глави, његовом важном историјском осврту на плоче Битлса у 1960-им, објављивање песме Love Me Do је „развејало надахнути јесењи поветарац слабашном поп сценом, започињући промене у тону послератног живота у Британији, а то се поклопило и са појављивањем првог филма о Џејмсу Бонду“.

Битлси

Аутор фотографије, Alamy

У самој Британији, године које су уследиле после завршетка Другог светског рата су биле обележене аскетизмом, а Суецка криза из 1956. је само на болан начин показала да Уједињено Краљевство више није војна или политичка суперсила каквом се дуго времена сматрала.

„Британији је у том тренутку била потребна нека нова прича и нови начин на који ће сама себе спознати“, рекао је Џон Хигс, аутор књиге Воли и пусти друге да умру: Бонд, Битлси и британска душа, за ББЦ Културу.

„Током последњих пар векова, знали смо шта смо – глобално царство. Сами себи смо говорили да Британија влада морима и да сунце никада не залази у Британској империји.

„Наш идентитет је нестао. Био нам је потребан нови. И ту Бонд и Битлси – као и прихватање модерног света – постају део игре. Они су примери онога што смо желели да будемо“.

Нагли суноврат империје, заједно са јачањем конзумерског друштва, припремили су терен за радикалну трансформацију британских вредности, којим је доминирала популарна култура.

Као представници радничке класе и музичари са севера Енглеске без формалног музичког образовања, Битлси су срушили све предрасуде о томе одакле би уметност могла да се појави.

Њихова првобитна појава је била изненађујуће андрогена, њихов акценат неублажен, док су их следбеници обожавали.

„Њихов јединствен звук и изглед су младој публици сугерисали да се до успеха није морало ићи већ утабаним стазама“, каже Кристин Фелдман-Барет, ауторка Женске историје Битлса за ББЦ Културу.

„Битлси су показали да нов израз и преусмеравање талента – без обзира на порекло – могу да представљају победничку комбинацију. За 1962. годину, то је била моћна порука. Чинило се да је то био весник будућности.

„А с обзиром на улогу младих жена у раној историји бенда – пре свега се ту мисли на њима верну женску публику – била је то и будућност у којој су жене играле кључну улогу.

„У овом новом, живописном свету, чији су симбол представљали Битлси, свако је био битан и добродошао да буде део забаве“.

Песма Love Me Do је стигла до 17. места на британским топ листама и то је био само први корак у метеорском успону ка до тада незабележеним висинама и слави.

Британски естаблишмент није био свестан шта га је задесило.

Конзервативни политичар Тед Хит, будући премијер, снобовски је 1963. изјавио да му је јако тешко да акценат момака из Ливерпула препозна као „краљичин енглески језик“.

Џон Ленон му је одговорио: „Нећемо гласати за Теда“.

Две године касније, Хитова партија је била збрисана са власти, док су Битлси отишли у Бакингемску палату по ордење.

Бонд и Битлси

Попут Битлса, филмски Џејмс Бонд је такође успоставио нови модел британског живота.

У Флеминговим романима о Бонду (први је био Казино Ројал из 1953), он је био приказан као изразито реакционарна фигура.

Тек је одабир Шона Конерија, глумца који је дошао из радничке класе и који је био некадашњи бодибилдер из Единбурга, трансформисао Бонда са великог платна у динамичног и модерног хероја који је био спреман за 1960-те.

Продуцент филмова, Алберт ‘Каби’ Броколи, у аутобиографији је написао:

„Физички, али и генерално, као личност, он је био превише сиров да би био реплика Флеминговог агента из више класе. То нам је одговарало, јер смо имали намеру да агент 007 буде много допадљивији публици која је ишла у биоскопе“.

Тако је рођен модерни акциони херој који је у себи комбиновао класичан енглески осећај за стил са трансатлатском ноншаланцијом и који се у потпуности разликовао од декадентног и аристократског „хероја џентлмена“ из ранијих британских трилера, попут Булдога Драмонда.

Неки од филмофила су били збуњени Конеријевим регионалним акцентом, баш као и у случају Хита и Битлса.

„Ако обратите пажњу на америчке рецензије филма Доктор Но, приметићете да они нису били у стању да препознају акценат и да су мислили да се ради о ирском нагласку“, каже Лиевела Чепмен, ауторка књиге Моделирање Џејмса Бонда за ББЦ Културу.

Прво појављивање Конерија у филму Доктор Но сасвим сигурно спада међу најбоље упознавање неког лика у историји кинематографије.

Наш стилизовани јунак је за коцкарским столом у Мејферовом ексклузивном Казину амбасадора.

„Гледаоци га полако упознају, прво проучавајући његово одело и локацију пре него што угледају Конеријево лице.

„Тако је он дефинисан склоношћу ка квалитету, од одеће и казина до односа са лепим женама“, каже Чепмен.

Као углађени и сексуално ослобођени грађанин света, Бонд је био савршен лик из фантазије за ново доба летења млазним авионима и коришћења контрацептивних пилула.

И заиста, редитељ Теренс Јанг је осетио да је тајминг имао кључну улогу у финансијском успеху филма.

„Мислим да смо не само слетели у праву годину, већ и у прави месец и недељу у тој години“, цитиран је он у књизи Џејмса Чепмена Дозвола за узбуђење: културна историја филмова о Џејмсу Бонду.

Шон Конери

Аутор фотографије, Alamy

Иако изгледа очигледно зашто су се егзотичне авантуре Бонда и надахњујуће мелодије Битлса свиђале тинејџерима послератне Британије, њихов глобални успех је био значајнији за њихово дуговечно завештање.

Они су представљали британски идентитет који је био млађи и, што је још значајније, пријатељскији него што су то били колонизатори са шлемовима који су вековима пре тога извозили британски начин живота.

Симбол Британије

У време када је започела њихова инвазија на америчке топ листе почетком 1964, Битлси су већ били покорили Европу и почели да се окрећу Океанији и Азији.

Захваљујући њиховом утицају, млади широм света су усвојили препознатљиве фризуре и модне стилове лондонских кројача из Вест Енда, али та културна размена није била једносмерна.

У крајњем случају, рокенрол је био афричко-америчка уметничка форма и тај утицај је Џон Ленон одушевљено истакао у интевјуу из 1972. за афричко-амерички недељник Џет.

Од 1966, Битлси прихватају индијску културу, пре свега на иницијативу гитаристе Џорџа Харисона и то је значајно помогло популаризацији јоге и медитације у целом западном свету.

Отвореност бенда за новим и радикално другачијим је представљала њихову снагу, али њихов субверзивни утицај, нарочито на омладину, није био увек добродошао.

Совјетски Савез је забранио плоче Битлса, док их је Кју Клукс Клан јавно спаљивао.

У Јапану су протестанти били увређени зато што су Битлси наступили у светом Нипон Будокану, па су због тога слали и претње смрћу.

Огласио се чак и сам Џејмс Бонд, самопрокламовани арбитар доброг укуса, тиме што се у трећем 007 филму Голдфингер (1964) пожалио да је испијање топлог шампањца „подједнако лоше као и слушање Битлса без чепова за уши“.

Али ову плиму нико није могао да заустави – Битлси су за собом остављали незаустављиви траг младалачке енергије који ће пратити све будуће генерације поп звезда.

Бондова позиција симбола „британства“ је била нешто проблематичнија.

Као жестоки агент Њеног Височанства, Бонд је представљао експлицитну пројекцију империјалне моћи која је таман пристигла када је британска способност да ту моћ одржи у правом свету почела да бледи.

То је без сумње много приметније у филму Доктор Но него у наставцима који су уследили, јер га је мисија одвела на Јамајку која је тада бројала своје последње дане као британска колонија.

Сама идеја да је МИ6 имала стварно или морално право да буде светски полицајац је већ 1962. била обична фантазија, али је била и визија која је многима била привлачна и умирујућа, нарочито у светлу стварног суноврата и у контрасту са успоном Сједињених Држава.

Тако Џереми Блек у књизи Политика Џејмса Бонда примећује да „непоколебљиво способни агент 007 нуди заштиту од разних злочиначких организација и, још уопштеније, служи подупирању традиционалних представа о Британији и подржавању представа о ефикасној, новој Британији“.

Осим тога, моћ привлачности бондовског животног стила обезбедила му је обожаваоце широм света.

Тако је магазин Тајм у јуну 1965. објавио: „Чини се да не постоје географске границе привлачности секса, насиља и снобизма којим је Флеминг обдарио британског тајног агента“, а затим га је и назвао „највећим масовним култним херојем деценије“.

Термин „бондманија“, изведен из „битлманије“, описивао је општу помаму за Бондовим филмовима и производима који су имали везе са њима, од грамофонских плоча са музиком из филмова, па све до дечијих играчака и 007-брендираним манжетнама и кошуљама.

Бондов свет луксуза и хедонизма више није био резервисан само за угњетавачку елиту, како су то већ у дебати у књизи Bond and Beyond изрекли Тони Бенет и Џенет Вулакот:

„У контексту ‘разигране Британије’, Бонд је произвео митско уобличавање тада истакнутих тема о бескласном друштву и модернизацији“, написали су они.

„То је био кључни културални тренутак за тврдњу да је Британија умакла од ускогруде, класне перспективе традиционалних, владајућих елита и ушла у процес модернизације као резултат имплементације новог, меритократског стила културног и политичког лидерства средње класе и професионализма, пре него аристократског и аматерског“.

Пол Макартни

Аутор фотографије, Alamy

Битлси су, у међувремену, постали звезда водиља за читаву генерацију музичких талената.

У ББЦ-јевој недавно објављеној документарној серији My Life as a Rolling Stone, Мик Џегер и Кит Ричардс признају утицај Битлса на њихове ране албуме, нарочито на сингл Love Me Do, и инспирацију да сами напишу поп песме.

Гдегод да су Битлси ишли, други би их пратили; и две године након њиховог легендарног наступа у шоу програму Еда Саливена у фебруару 1964, британски уметници који су изгледали и звучали баш као фантастична четворка, и даље су доминирали америчким топ листама.

Средином 1960-их, десила се и експлозија шпијунских филмова и ТВ серија који су били продуцирани по моделу Џејмс Бонд филмова.

Неки од њих, као рецимо Досије Ипкрес (The Ipcress File) Сиднија Џеј Фјурија и Шпијун који је дошао из заветрине (The Spy Who Came In From the Cold) Мартина Рита (оба из 1965. године), издвојили су се као филмови у којима је доминирао реалистичнији тон, за разлику од Бондових филмова.

Неки други, као што је серија Мат Хелм (катапултирала Дина Мартина), нису имали такве амбиције.

У биографији Бондових филмова Нека врста хероја, коју су саставили Метју Филд и Аџеј Чаудри, они пишу:

„Ако је Џејмс Бонд био прављен у маниру Битлса, онда се за Мат Хелм серију може рећи да се угледала на Манкисе (The Monkees).

Чак су и сами Битлси покушали да приграбе део Бондовог колача, па је тако њихов филм Упомоћ! (Help!) из 1965, некако изгледао као пародија на филмове о агенту 007.

Овај тренд је кулминирао неком врстом циничне апотеозе у италијанском филму Океј Конери (OK Connery) у којем је главну улогу играо Шонов брат Нил.

Шест деценија касније, ипак, Бонд и Битлси су и даље најистакнутије иконе тог времена.

Џејмс Бонд је тренутно најдужи филмски серијал у историји.

Нема времена за умирање, 25. Бонд филм у низу, у биоскопе је стигао 2021. године и постао најгледанији филм у пост-ковид биоскопкој ери.

Неколико месеци касније, у јуну 2022, Пол Макартни је био једна од главних звезда фестивала Гластонбери са свирком током које су доминирале песме Битлса.

Тајна ове дуговечности и није нека тајна. „На крају свега, мора да је то зато што су били добри“, каже Џон Хигинс.

„Уметници и творци стварају дела која затим порињују у велико језеро културе, а успешна дела плутају до тренутка када неминовно потону у мрачне дубине.

„Ретко, деси се да поново избију на површину, а када се то деси онда знамо да се не ради о делима која су била стварана само за своје време, већ да припадају свим временима.

„Она нам се обраћају деценијама. То се може догодити само стварима које су добре“.

Сами Битлси би могли да устукну пред идејом да њихова мантра о миру и љубави има било какве везе са насиљем и разарањем која су на велико платно донели Бондови филмови.

Ипак, заједно су ове две модерне институције исплеле нови национални мит не само о доброћудној и узбудљивој, већ и о сасвим кул Британији.

Из пепела некадашње империје изникао је нови културни див.

Presentational grey line

Погледајте видео:

Репродуковање мултимедијског садржаја на вашем уређају није подржано

Presentational grey line

By Iva

Iva Stričak is the main author and chief editor at gamedealers.net. She’s the main engine and the glue that holds this group of experienced writers and gambling aficionados all together.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *